Neophodna pomoć države, ali ne i dovoljna

Miroslav Velimirović, direktor Udruženje preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom Republike Srbije (UIPS), kaže da su samo dva preduzeća od 36 koja su članovi UPIS-a završila prethodnu godinu u plusu i to pre svega zahvaljujući „velikoj pomoći lokalne samouprave“.

Što se ostalih tiče, razloge za velike gubitke pre svega treba tražiti „u načinu na koji je država pružala pomoć ovim preduzećima pre izmena Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji osoba sa invaliditetom“. Naime, pre izmena koje se donete u aprilu ove godine, preduzeća su prvo morala da isplate zarade, pa tek onda da dobiju refundaciju troškova od države, dok po sadašnjim odredbama preduzeća unapred dobijaju subvencije za isplatu zarada. Ipak, konkretnu korist od izmena Zakona, kako kaže, još uvek nisu videli, jer im subvencije nisu isplaćene.

Na drugoj strani Ljiljana Džuver, pomoćnica ministra u oblasti zapošljavanja, kaže da su „svi prispeli zahtevi za subvencije zarada obrađeni i upućeni Upravi za trezor na plaćanje“. Istovremeno, što se tiče zaostalih zarada, koje u nekim preduzećima kasne i do 20 meseci, Džuverova kaže da „dinamika njihove isplate zavisi od preduzeća“, jer, kako objašnjava, izmene Zakona „stvaraju uslove da preduzeća ubrzaju isplatu preostalih zarada tako što će nakon dostavljanja dokaza da su isplaćena sredstva subvencija za prethodni mesec namenski utrošena podneti novi zahtev za mesečnu subvenciju“.

Ipak, iako se svi slažu da je pomoć države ovim preduzećima neophodna, za uspešno poslovanje podjednako je bitno da preduzeća imaju osiguran posao, što je po rečima Milke Milovanović, predsednice Sindikata invalidnih preduzeća i organizacija Srbije (SIPOS), postalo nemoguće jer na jednoj strani „na direktorska mesta dolaze ljudi po partijskoj liniji koji su nestručni i ne znaju da obezbede posao, a na drugoj, učešće u javnim nabavkama, kao način da se obezbedi posao, gotovo je nemoguće za preduzeća za profesionalnu rehabilitaciji“.

Novi zakon o javnim nabavkama iz 2013. godine u članu 8 predviđa mogućnost da naručilac sprovede javne nabavke u kojima mogu učestvovati samo „ustanove, organizacije, udruženja ili privredni subjekti za radno osposobljavanje i profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje“, pri čemu svi učesnici u javnoj nabavci „moraju biti iz navedene grupacije“. I dok po mišljenju Ljiljane Džuver ova odredba „znatno olakšava i omogućava da samo ova preduzeća učestvuju na tenderu, odnosno sužava mogućnost učestvovanja drugih subjekata“, Milka Milovanović smatra da ovaj član neće imati nikakvu praktičnu korist za preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju jer je formulisan kao mogućnost, koja ni na koji način ne obavezuje naručioca da izabere baš ove firme u procesu javnih nabavki.

– Ni po kadrovima ni po opremi mi ne možemo da se takmičimo sa drugima na tržištu, tako da teško da će nas neko izabrati, kaže Milovanovićeva. Na kraju, jedno od mogućih rešenja za nagomilane probleme ovih firmi jeste promena njihovog statusa u socijalna preduzeća, što bi po rečima Milke Milovanović donelo korist i državi i radnicima.

– Na jednoj strani ova preduzeća bi angažovala teško zapošljive kategorije, invalide, Rome, osobe koje su u 50-im ostale bez posla, a na drugoj oni se više ne bi vodili kao socijalno ugroženi, čime bi se izdaci države smanjili.

Da je ovakav scenario moguć, potvrđuje i Ljiljana Džuver, objašnjavajući da po sadašnjem predlogu zakona o socijalnom preduzetništvu koji je u skupštinskoj proceduri preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju „mogu da se opredele i pređu u status socijalnog preduzeća ukoliko ocene da je za njih to povoljniji“.

Doneti ciljane olakšice

Miroslav Velimirović rešenje vidi u donošenju olakšica za preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju za učestvovanje u javnim nabavkama. „Većina ovih preduzeća su gubitaši i ne mogu da se takmiče sa top firmama, zato bi trebalo napraviti olakšice za ova preduzeća da mogu da sebi obezbede posao kroz javne nabavke i tako krenu da saniraju nagomilane gubitke“, objašnjava Velimirović.