Gorostasi u kolicima

Verica, devojka koja boluje od multipleskleroze, pobegla je sa terapije da bi bila deo te atmosfere. Jelena je, i pored teškoća koje je imala sa zdravljem, jednostavno želela da bude na tom takmičenju. Kada je Aleksandar video te ljude, zaboravio je na opasnost i poželeo da bude deo događaja. Želeli su da pokažu kako im je mesto tu, pored gorostasa. Na kraju borbi su, bilo je kasno, stali ispred prodavnice, pokupovali sendviče i pevali do kuće.

Ovo je deo pisma Nebojše Čukića, obarača ruku iz kluba Sportova snage „OSI Senković”. Nebojša je osoba sa invaliditetom koji se takmiči godinu dana i deo je ekipe osoba sa invaliditetom koji su učestvovali na četvrtom prvenstvu Srbije u Sportskom obaranju ruke. Oni su bili deo paklene atmosfere u pančevačkoj sportskoj hali, u kojoj se osećao život, u kojoj se osećao adrenalin: gromade od ljudi, kretali su se oko njih. Jednostavno, moderni gladijatori su pokazali da, osim što imaju velike mišiće, imaju i veliko srce. Nisu se slikali sa invalidima kao političari nego kao sportisti koji odaju počast sebi ravnopravnima – sportistima u kolicima.

– Ovako se bore osobe sa invaliditetom. Da budu deo normalnog života. Da budu deo grupe najjačih ljudi, snagatora koji su ih prihvatili kao svoje. Da ne mole, da ne kukaju. Oni su heroji današnjice – smatra Čukić.

Prvak u obaranju ruke, treću godinu zaredom, u konkurenciji osoba sa invaliditetom, jeste tridesetšestogodišnji Milorad Senković iz Beograda. On je predsednik kluba Sportova snage „OSI Senković”. Radio je na obezbeđenju kluba „Dunav”. Pre sedam godina je upucan. Nažalost, od tada je paraplegičar. Ali, nikada se nije predao.

– Nisam samo prvak u obaranju ruke, već i u atletici – već tri godine, u tri discipline: bacanju kugle, diska i koplja. Bavio sam se i košarkom u kolicima – priča Milorad.

Apelovao je da se što više ljudi iz unutrašnjosti pridruži takmičenju u obaranju ruke. Važno je da osobe sa invaliditetom budu aktivni u životu. I, da se rehabilituju, da se osećaju delom takozvanog normalnog sveta.

Kako je Milorad zašao u svet sporta obaranja ruku? Kao što to biva, sasvim slučajno. Čuo, došao i pobedio. Što kaže Milorad, on pobeđuje zdrave, a kamoli bolesne.

– Ko god da sedne na stolicu sa mnom, teško da bi mi oborio ruku. Morao bi bar da bude 50 kilograma teži od mene – priča Milorad.

Tek kad uđete u njegov sistem treninga, shvatite šta je optimizam. Njegova supruga Zdenka je evropski prvak u pauerliftingu i svetski rekorder je. Bilo bi lepo, kaže on, kada bi obaranje ruku bio priznati sport u Srbiji, jer je prikladan za osobe sa invaliditetom.

– Mislim da bi taj sport mogao da se priključi paraolimpijskom sportu. Nema puno ulaganja, a jako je zanimljiv. Uzgred, osobe sa invaliditetom imaju jake ruke – objašnjava ironično šampion.

I on ima jake ruke. Da bi došao do lifta u zgradi u kojoj živi, svakoga dana prepuzi osam stepenika, noseći istovremeno kolica pored sebe, kako bi nekako stigao do lifta. Ti tužni prizori su čak dospeli do nemačke televizije.

– Više se oni interesuju nego naši budžovani – priča Milovan.

U Beogradu i Srbiji ne postoji nijedna sportska hala ili teretana pristupačna osobama sa invaliditetom. Milorad bi želeo da napravi jednu veliku teretanu za osobe kao što je on, kako bi postizali velike rezultate.

Ali, pomoći niotkuda. Njegovi prijatelji sada treniraju u delu njegovog stana. Ali, to su njegovi – zdravi prijatelji. Što kaže Milorad, kad on već mora da puzi po stepenicama, bilo bi glupo da zove druge, da puze sa njim.

Obarači ruku su, zaista, kako je napisao Nebojša, ljudi velikih mišića i velikog srca.

—————————————————

Deo sportske kolonije

– Na prvenstvu države se takmičilo petnaestak osoba sa invaliditetom. Oni su deo kolonije sportista koji osvajaju Srbiju. I mi smo ponosni što se takmiče sa nama – kaže potpredsednik Saveza Srbije za obaranje ruke Igor Kostić.