Srpska boginja Arsipa

Upoznaću vas sa našom Arsipom… i ona kao i boginja Grčke, slika svakojaka čudesa  levom nogom..  Da krenemo od onog dana kad je rođena i kad je mama Sandra doživela šok,  čuvši da je rodila devojčicu bez obe ruke. Zar se to ne događa samo u filmovima? To i mnoga druga pitanja rojila su se kao najružniji snovi.  Devojčica kojoj su nadenuli ime Dejana, rasla je i izrasla u vrlo posebnu devojčicu, čarobnu, lepu, harizmatičnu..

Danas..

Dejana Bačko ima 18 godina . Ova devojka nije dozvolila da hendikep upravlja njenim životom, te živi kao i svi njeni vršnjaci. Šminka se, izlazi, ide u školu, piše na časovima. Talenat prema slikanju i crtanju otkrila je još u petoj godini, pa je i upisala Umetničku školu “Bogdan Šuput“ u Novom Sadu. Sada je treća godina, a planira da nakon završene škole upiše slikarstvo na Akademiji..      Kada upoznate Dejanu, u sekundi vas zadivi svojom energijom, osmehom, a onda i talentom. A ona se najviše divi Niku Vujičiću i Novaku Đokoviću. Jedino što Dejana Bačko ne može da uradi jeste da zakopča farmerke i da veže svoju dugu kosu. Sve ostalo je naučila da uradi sama. Nogama hvata beleške na času, nogama crta, na isti način pere sudove i kuva ručak.   Ona je hrabra i to je najlepša, najveća i najuzvišenija njena osobina. Ne plaši se ničega, ali nije samo po tome hrabra. Hrabra je jer se nije pomirila sa životom invalida, nego osamostalila i radi sve sama. Ona je vedra, vesela, pozitivna, vickasta, umiljata i lepa. Uporna je i istrajna do tvrdoglavosti. Vešta je i elastična, da ne poverujemo šta sve može svojim telom. Kao i svi umetnici, ne voli stege i ničim je ne možete naterati, ni privoleti, da radi ono što neće. Reći da je radoznala je suviše slab izraz za neodoljivu potrebu da izaziva i ispituje samu sebe, rizikujući svoju sigurnost. Rizik je ključna reč za Dejanu Bačko. Ali, da nije bilo izazova i avanture, ne bi bilo uspeha. Tako je u drugom razredu iz zaleta preskočila kozlić bez ičije pomoći, a s dečacima ravnopravno igra fudbal.

Njen prvi crtež je puž, koji je slikala kad je imala samo pet godina. Talenat Talenat je prva primetila majka Sandra. Već u zabavištu „Različak“, putem donatora, organizovali su akciju štampanja i prodaje čestitki sa Dejaninim slikama. Njene slike je video svet. Prima stipendiju, kojom plaća troškove ateljea i galerije, učitelja slikanja i svoj pribor, a zauzvrat šalje svoje radove i učestvuje na izložbama i manifestacijama. Već sada Dejana zna, da će čim bude mogla,  pokušati da upiše likovnu akademiju.   Kad Dejana sedne da crta, to je gotovo religiozan čin. Ona izuva svoje čarape, i počinje da crta levom nogom lakše i poletnije nego što se neko potpisuje. Slikanje je njen potpis.

Imala je obožavatelje koji su se divili njenoj dečjoj energiji i hrabrosti. Jedan od njih, stariji gospodin iz Engleske, čitao je o devojčci koja slika nogama i odlučio da je poseti. Susreti su postali redovni do njegove smrti, a devojčica u znak prijateljstva i dalje nosi nadimak koji joj je ovaj gospodin dao po britanskoj princezi Dajani. Roditelji su, na žalost, razočarani odnosom koji država ima prema Dejani . Oni, naime, nikada nisu dobili pomoć i negu za svoju devojčicu, a u brizi o Dejani sistem socijalne zaštite nijedno im od mnogih teških odricanja nije olakšao.  – Zakon je takav da Dejana nema pravo na tuđu negu . – Kažu da je ona samo devedeset odsto invalid, jer ima obe noge. Mislim da je sramota da država nije u stanju da odobri tih petnaest hiljada dinara za devojčicu koja Srbiju svojim radovima predstavlja u svetu- kaže mama Sara.   Dejana je upoznala mnoge radosti i tuge u svom odrastanju…. .

Ova čudesna devojčica, ipak, ni jednim gestom, niti ijednom rečju ne pokazuje da su je dela loših ljudi ikada dotakla. Čini se da je svaki pokušaj diskriminacije za nju bio samo podsticaj. Sudeći po njenom smehu, kao da ih nikada nije ni bilo.  Dejani se možete diviti kao izvrsnoj mladoj slikarki, ali i kao pametnoj i lepo vaspitanoj devojčici sa mnogo interesovanja. Jedan od njenih hobija je i skupljanje svih tekstova koji su o njoj napisani, ali u skladu sa svojom prirodom, ona ne voli patetične redove. Zato, ni ovi redovi ne služe da izazovu sažaljenje, već divljenje retko velikoj upornosti, i da budu motivacija svima koji nisu u stanju da vide vedriju i lepšu stranu života.    Slike Dejane Bačko su izraz neprevaziđene dečije mašte, ali i sigurnih, snažnih i nadahnutih pokreta. Čovek naprosto ne zna čemu najpre da se divi – da li njenoj hrabrosti, nespornom i izdašnom talentu, umetničkoj zrelosti, ili porukama životnog optimizma koje zrači iz svake njene slike.

Isto tako me oduševljava i Nik Vujičić kojeg sam upoznala prošle godine na Spensu, kada je držao govor. Nik uliva nadu i energiju, veliki je borac, i pored svih dešavanja u njegovom životu, on je pozitivan. Kao što sam jednom izjavila ” Ja sam kao i Nik srpkinja, što dokazuju moja tri prsta ” i ” Mi imamo dušu, iako nemamo ruke, naš zagrljaj je najčvršći, a volja najjača!”  Poruka pisca ove priče: Želim  samo da kažem svim čitaocima, kao i onima koji žive sa nekim hendikepom. “Nađite rame na koje ćete se osloniti, ne morate imati ni ruke ni noge, samo imajte nadu i veru, narašće vam krila kao i meni samo ih vi sad ne vidite, al’ ih ja polako osećam da rastu.”  Imajmo veru i nadu…da će se zakoni u ovoj zemlji promeniti za dobrobit ovakvih boginja i anđela.